Marko je godinama tražio idealnu ženu, a onu pravu pronašao je na Skadru. Marko Milutinović iz sela Drežnik kod Užica dugo je tragao za ženom s kojom bi osnovao porodicu, ali kako su godine prolazile, a partnerke izostajale, odlučio je da se oženi Albankom. Raspitivao se dugo, putovao nekoliko puta na Skadar, ali su svi tražili 3-4.000 evra da mu pronađu ženu.
Zahvaljujući snajki, koja je imala rodbinske veze u Albaniji, upoznao je dvadesetogodišnju Manjolu. Iako je gotovo dve decenije mlađa, mlada Albanka već četiri godine živi u braku sa Markom, imaju trogodišnju ćerku Saru, a uskoro će dobiti sina. Marko je otišao na Skadar, gde običaji nalažu da mladoženja “plati” Albanku, uključujući zlatan lanac, prsten i odelo.
– Išao sam više puta na Skadar, gledao devojke, ali nijedna mi se nije dopala. Pitali su me kakvu ženu tražim – ja nisam tražio partnerku za zabavu, već za brak. Imao sam 46 godina kada sam upoznao Manjolu, ali prevoditeljka je rekla da imam 36. Srećom, izgledam mlađe, pa su poverovali – počinje priču Marko. Manjola je tek nakon tri meseca, kada smo već živeli zajedno, videla da sam ’66. godište i tada je pozvala majku: “On ima 46, može biti otac” – priča kroz osmeh.
– Brzo je prevazišla razliku u godinama. Naučila je srpski, uklopila se u selo, a ja sam veoma zadovoljan – dodaje Užičanin. Ljudi su se čudili kada su čuli da se oženio Albankom, ali s vremenom se priče smirile. U selima stariji muškarci teško pronalaze žene, a Albanke se teško odlučuju, zbog nacionalnosti i troškova.
– U Albaniju se ide tri puta. Prvi put kada se upoznate, ako se dopadnete, planira se drugi susret. Drugi put dolaziš u njenu kuću, ostavljaš 50 evra ispod šolje – to je običaj, uzima buduća svekrva. Zatim ideš u grad s njom, majkom i prevodiocem, kupuješ odelo, zlatan lanac i prsten, posle ručak kod kuće i možete otići – priča Marko.
– Treći susret je svadba u njihovom restoranu. Albanske svadbe nemaju kola i trubače kao srpske, a mladoženja kupuje venčanicu – objašnjava.
Marko ističe da su Albanke jednostavne, vole iste stvari kao Srpkinje. Njima je važno da muškarac bude dobar, ne vara i ne maltretira. Manjolin brat je dolazio da proveri gde živim. Novac i kola nisu bitni – važno je poštenje i pažnja.
Pre nekoliko godina trend brakova Srba i Albanki bio je veći, sada se smanjio: mnogo devojaka se preselilo u Nemačku, Englesku, Grčku. Njihove porodice su brojne – normalno je imati desetoro dece.
– Ima prevara preko agencija. Jedan čovek je platio 4.000 evra, devojka je otišla i više se nije vratila. Cena ide od 3-5.000 evra i zavisi od situacije. Ti novci ne idu porodici devojke, već posrednicima – objašnjava. Problem je što muškarci misle da mogu svaku Albanku da ožene. Javljaju mi se i stariji od 60, ali mnoge neće ni s takvim kandidatima – zaključuje Marko.
Marko ističe da život sa Albankom ima svoje posebnosti, ali da su one uglavnom lepe i jednostavne. Manjola je veoma porodična, pridržava se običaja iz svoje zemlje, ali se brzo prilagodila životu u srpskom selu. “Ona vodi računa o kući, deci i meni, ali nije zahtevna. Voli male stvari, kao što je zajednički ručak ili šetnja pored reke. Ne očekuje luksuz, i upravo mi se to sviđa”, priča Marko. Dodaje da su Albanke uglavnom vrlo praktične i organizovane, što olakšava svakodnevnicu u selu.
Jedan od izazova, priznaje, bio je jezik i razlika u kulturi. Iako je Manjola brzo naučila srpski, bilo je potrebno vreme da se navikne na lokalne običaje, pravila u porodici i način života u Drežniku. “Na početku je bilo smešnih situacija, kao kada nije znala da se u našem kraju ne koristi isti pozdrav ili način stola. Sada je sve savršeno, ona se uklopila, a ja sam ponosan što smo uspeli da spojimo dve različite kulture”, objašnjava Marko.
Porodica i selo su, kako kaže, ključni deo života. “Deca se odgajaju sa puno pažnje, i ja i Manjola insistiramo na tome da budu vaspitana. Sara, naša ćerka, već uči albanske reči od mame, a ja je učim srpski. To je lepa kombinacija, ona već razvija osećaj za dve kulture i obe porodice su uključene, što je dragoceno”, dodaje.
Marko takođe primećuje da ljudi često imaju predrasude o vezama sa Albankama. “Mnogi misle da je sve materijalno, da žene dolaze samo zbog novca. Istina je potpuno drugačija. Većina njih traži poštenog muškarca, porodicu i sigurnost. Novac je samo formalnost ili običaj, ali ljubav i poštovanje su najvažniji”, naglašava.
Njegovo iskustvo pokazuje i da je važno pažljivo birati partnerku i posrednika. “Ako ideš preko agencije, može biti problema. Mi smo imali sreće jer je snajka imala prave kontakte. Nije bitno samo koliko neko plaća, nego ko stoji iza toga. Posrednici traže novac, ali prave žene su one koje ozbiljno žele brak i porodicu”, objašnjava Marko.
Iako je razlika u godinama velika, Marko kaže da to nikada nije predstavljalo problem u njihovoj svakodnevici. “Manjola je mlada, ali zrela. Razlika u godinama ne znači ništa kada postoji razumevanje, poštovanje i ljubav. Ona se brine o meni i deci, a ja se trudim da budem podrška i stub u porodici. Život je jednostavniji kada postoji harmonija”, priča Užičanin.
Marko takođe primećuje da se trend brakova sa Albankama smanjio, ali da su i dalje moguće lepe i stabilne veze. “Ranije je bio veći broj brakova, sada je manje mladih devojaka koje ostaju u Albaniji, jer idu u inostranstvo. Ali oni koji žele ozbiljnu vezu, mogu pronaći partnerku koja deli iste vrednosti i ciljeve”, kaže on.
Na kraju, Marko poručuje svima koji razmišljaju o vezi sa Albankom da ne gledaju samo novac ili izgled, već karakter i poštovanje. “Ako se odlučite, učinite to sa srcem. Ljubav i poverenje su mnogo važniji od svega ostalog. Manjola i ja smo dokaz da dve različite kulture mogu da se spoje, a brak može da bude srećan i stabilan. Bitno je biti iskren, strpljiv i otvoren za razlike, jer na kraju, ljubav u porodici je ono što traje”, završava Marko.
IZVOR: PINK.RS
About The Author
