Godinama sam živela u vezi za koju nisam ni slutila koliko je složena, niti koliko će me promeniti. Volela sam čoveka koji se borio sa šizofrenijom, a da u početku nisam imala nikakvo razumevanje onoga što se odvija ispod površine. Kada sam shvatila, već je bilo kasno — bila sam preumorna, emocionalno izranjavana i jedva sam uspela da se izvučem. Ipak, iz svega sam ponela spoznaju koja mi je promenila život.
Ljubav nas često zaslepi, ali bolest ima svoj ritam, svoju dubinu i svoju težinu. Nije to priča o krivici. To je priča o nejednakom teretu i o granicama koje moramo da naučimo da postavimo, čak i kada nas srce vuče u drugom smeru.
Prvi trenuci — početak koji ništa nije nagoveštavao
Upoznali smo se sasvim slučajno, na izložbi. On je bio harizmatičan, talentovan, okružen ljudima koji su ga slavili. Ja sam bila studentkinja, samohrana majka, preplavljena obavezama, ali njegova energija me je privukla kao magnet. Njegova nežnost u početku bila je toliko snažna da sam pomislila da sam konačno srela nekoga ko vidi u meni sve ono što drugi godinama nisu primećivali.
Tada još nisam znala da iza te nežnosti postoje strahovi, uverenja i unutrašnje borbe koje ja ne mogu ni da zamislim. Videla sam ga kako uzima lekove, rekla sam sebi da nije moje da postavljam suviše pitanja. Gledala sam samo ono lepo — i dopustila sebi da se prepustim.
Danas znam da sam zanemarila crvene zastavice, ali tada sam verovala da se prava ljubav prepoznaje po tome koliko smo spremni da razumemo i prihvatimo. Nisam mogla da pretpostavim koliko je toga ostajalo skriveno od mene.
Polako uvlačenje u izolaciju
Vreme je prolazilo, a moj svet se polako smeštio u njegov. Bez da sam to svesno birala, odvajala sam se od prijatelja. On nije želeo da bude deo mog kruga, ali je hteo da ja postanem deo njegovog. Nisam osećala da pripadam. Njegova scena, njegovi poznanici, ta čudna energija koju su nosili — sve to mi je delovalo kao neki paralelni svet.
A opet, činilo mi se da sam potrebna. Da je moj mir ono čega se drži. To me je dugo držalo vezanu.
Kada bih pokušala da postavim bilo kakvu granicu, on bi burno reagovao. Nisam razumela zašto. Nisam shvatala da se bori i sa svojim mislima i sa mnom i sa svetom oko nas.
Priznanje koje menja sve
Posle jedne iscrpljujuće večeri rekla sam mu koliko mi je teško da pratim njegov ritam. Reči su ga pogodile, ali to je bio trenutak kada mi je prvi put otvoreno rekao kroz šta prolazi, u šta veruje, čega se plaši. Govorio je o stvarima koje su za mene bile potpuno nove i šokantne. Tek tada sam shvatila da ne pokušava da bude „težak partner“ — nego da živi sa realnošću koja je ponekad toliko zastrašujuća da je ni on sam ne razume do kraja.
Taj razgovor je sve promenio. Moje razumevanje, moja empatija, moje granice — sve se izmešalo. Bilo mi je jasno da se suočavam sa nečim mnogo ozbiljnijim nego što sam ikad zamišljala.
Težina njegovog sveta i moj pad
Njegova okolina bila je prepuna ljudi koji su se i sami borili sa svojim demonima. Kuća puna nereda, energija napregnuta, konstantna napetost u vazduhu. U početku sam mislila da mogu da unesem malo svetla i mira u taj haos. Ali haos je polako počeo da prelazi na mene.
Moje mentalno zdravlje se krunilo. Nisam više prepoznavala sebe. Stalna napetost, briga, preplavljenost njegovim strahovima, pokušaj da ga razumem dok se istovremeno trudim da zaštitim sebe i svoje dete — sve se pretvorilo u neprekidnu borbu bez predaha.
Vremenom je njegovo nepoverenje raslo. Bilo je teško povući liniju gde prestaje bolest, a gde počinje ponašanje koje me povređuje. To je bio jedan od najtežih delova — ta neizvesnost, ta stalna dilema da li ga napuštam kada mu je teško ili spašavam sebe.
Deca — tiha senka odnosa
Njegova deca su već bila naviknuta na nestabilnost. To je mene bolelo više nego što mogu da objasnim. Moja ćerka nije mogla da se poveže sa tim svetom, niti sam ja mogla da je nateram da razume dinamiku koja ni meni nije bila jasna. I to je ostavilo trag — na njoj, na meni, na našoj bliskosti.
Kraj koji je bio nužan
Kada sam konačno skupila snage da odem, vratila sam se roditeljima slomljena. Tek tada je sve došlo do izražaja — umor, povrede, dugotrajna napetost. Trebala mi je pomoć. Trebalo mi je vreme. Trebalo mi je da ponovo naučim da dišem.
Dugo sam se borila sa osećajem krivice, pitajući se da li sam ga izdala. Ali onda sam shvatila nešto važno:
Nekada odlazak nije odustajanje. Nekada je odlazak jedini način da preživiš.
Nisam prestala da brinem za njega. Pružala sam podršku kad god sam mogla, ali iz daljine, iz prostora gde sam mogla da se zaštitim.
Šta sam na kraju naučila
Šizofrenija je bolest koja izoluje, usamljuje i menja odnose. Mogući su ljubav, briga i stabilnost — ali samo ako postoji potpuno poverenje, lečenje, otvorenost i jasne granice.
A granice su ono što sam najteže naučila da postavim.
Danas znam da sam kroz to iskustvo prošla ogromnu unutrašnju promenu. Naučila sam koliko sam izdržljiva, ali i koliko sam krhka. Naučila sam koliko je važno brinuti o drugome, ali još važnije — brinuti o sebi.
Ova priča nije o tome kako sam volela pogrešnu osobu. Ova priča je o tome kako je ljubav prema drugome umalo pojela ljubav prema sebi — i kako sam je, u poslednjem trenutku, uspela spasiti.
About The Author
