Velibor oženio Albanku, a ona posle 13 godina braka, ostavila i njega i decu.
Pre više od 10 godina, Velibor Bugarić iz sela Polazi na padinama Golije, oženio je Albanku. Prema rečima porodice Bugarić, brak im je bio savršen. Dobili su 4. dece, a onda ih je majka napustila.
U braku su bili 13 godina, ali je Albanka jednostavno, preko noći odlučila da ode i napusti ne samo supruga, nego i decu. Zato je sada najveći teret pao na samog Velibora, ali i na njegove roditelje.
Ipak, uprkos teškim okolnostima, pomoć dobrih ljudi pružila im je tračak nade. Rođaci porodice udružili su se kako bi im sagradili novi dom, dok je humanitarac Hido Muratović iz Novog Pazara doneo novčanu pomoć i neophodne stvari. A mališane je za Novu godinu posetio i Deda Mraz i na trenutak uneo radost u njihove živote.
Porodica se oslanja na poljoprivredu i dečiji dodatak, ali i na ljubav i podršku bake Ljubinke, koja im je neizmerni oslonac.
“Bila je dobra i poslušna, ali napusti decu”
Ljubinka, koja živi nekoliko kilometara od Veliborove kuće, provodi većinu vremena sa sinom i unucima, nastojeći da im olakša svakodnevicu.
“Iz Albanije je bila, bejaše dobra, ne mogu da kažem, i vredna i poslušna je bila. Nismo je vala ni terali da radi nešto, eto sve godinu, dve pa detence, da ih odgaji. E sad kad je trebalo da imaju majku, da je majka uz njih, pa ženska deca, napusti ih, nije htela da vodi računa ni o njima ni da ih čuva”, priča baka Ljubinka sa suzama u očima koja svaki radni dan po ceo dan brine o deci.
Iako je i sama odrasla kao siroče, Ljubinka kaže da daje sve od sebe kako bi unucima pružila ljubav i pažnju. Ipak, tako nešto u njenim godinama nije baš najlakša stvar.
“Što ih majka ostavi, bez ikakvog razloga, što polude brate, mogu tako da kažem. Najede se, napi se, iz bede je izvukosmo, i eto ostavi ih sve, i šta ću!”, dodaje Ljubinka za Jutjub kanal “Hido Muratovic”.
Porodica Bugarić hrabro ide napred zahvaljujući zajednici i ljudima dobre volje baka i majka Ljubinka za sada ma sam jednu želju – da ponovo oženi sina!
Uprkos svemu što ga je zadesilo, Velibor se trudi da ne pokazuje svoju bol pred decom. Njihov osmeh mu je postao najvažniji razlog da svakog jutra ustane pre zore, da zavrne rukave i nastavi borbu za njihovu budućnost. Iako mu se život preko noći promenio, i iako su pitanja bez odgovora ostala da vise u vazduhu, Velibor zna da deci nije potrebno ništa osim sigurnosti, ljubavi i osećaja da nisu zaboravljena.
Komšije često kažu da je Velibor pravi primer tihog junaka — čoveka koji se ne žali, koji ne kuka nad sudbinom, već prihvata stvarnost onakvom kakva jeste i daje sve od sebe da bude stub svojoj porodici. I upravo ta njegova snaga ostavlja utisak na sve koji ih poznaju. Nije lako odgajati četvoro dece na planini, gde zime znaju biti oštre, putevi neprohodni, a uslovi skromni. Ali on to čini svakodnevno, bez pogovora.
Deca ga gledaju s divljenjem, iako su još mala da razumeju složenost svega što se desilo. Najstarije dete tek počinje da postavlja pitanja, ona teška, na koja ni odrasli ponekad nemaju pravi odgovor: „Tata, kada će mama doći?“ Velibor samo spusti pogled, poljubi dete u teme i nežno skrene razgovor. Ne želi da loše govori o njihovoj majci, smatra da deca ne smeju da nose teret krivice odraslih. „Ona im je majka, kakva god da je“, kaže, „i zbog njih ću uvek poštovati to što su od nje rođeni.“
Dok Velibor brine o poljoprivredi, o kravama, orezivanju voćnjaka i svim obavezama koje donosi život na selu, baka Ljubinka brine o kući i deci. Njena nepresušna energija, uprkos godinama, često zadivljuje one koji je poznaju. Kažu da niko ne može da zameni majku, ali Ljubinka se trudi da bar ublaži prazninu koju su mališani osetili. Ona kuva, sprema, oblači decu, vodi računa o domaćinstvu i sve to uz trpeljiv osmeh. Njena ljubav je tiha, postojana i neupitna.
Iako se porodica oslanja na pomoć dobrih ljudi, Velibor nikada ne traži ništa. Kada nešto i primi, učini to sa stidljivom zahvalnošću, jer smatra da čovek treba da se bori sam koliko može. Ali zajednica oko njih dobro zna da je ovo teret koji jedan čovek sam ne može nositi, pa se sve češće organizuju akcije pomoći — za drva, odeću, školski pribor, hranu. Čak i mala, simbolična pomoć njima znači mnogo.
Najlepši trenutak u poslednjih godinu dana bio je dolazak Deda Mraza. Deca su prvi put od odlaska majke zaboravila na tugu i prepustila se čaroliji. Njihovi osmesi su ispunili kuću, a baka Ljubinka je plakala od sreće. „Samo da su živa i zdrava, sve drugo ćemo već nekako“, rekla je tada kroz suze.
U svojim tihim razgovorima sa komšijama, baka priznaje da ima samo jednu želju — da njen sin pronađe nekoga ko će umeti da voli i njega i decu. Ne traži ništa posebno, samo ženu s dobrim srcem, nekoga kome će ova porodica biti blagoslov, a ne teret. „Ne mora ona da bude iz Srbije, iz Albanije ili odakle god“, kaže ona, „samo nek je čovek od reči, nek voli decu i nek ima dušu.“
IZVOR (Stil/ Blic/ Jutjub kanal “Hido Muratovic”)
About The Author
